Total Balkan - srpski / Ukázka překladu

Teško je reći čime sam toliko zasenila komisiju tokom telefonskog prijemnog. Koji zakoni o zaštiti manjina važe na Kosovu? Nisam bila nervozna. Odmah mi je bilo jasno da neću uspeti; baš samo još mene čekaju, pa da proglase nezavisnost na Kosovu. Uostalom – odlučila sam, pre nego što su stigli da mi se jave, da medjunarodnim zajednicama kažem lepo zbogom, sednem za kuhinjski sto i ne ustajem dok ne napišem desetak ili petnaestak romana, filmskih scenarija i pozorišnih predstava.

Odlično! A sada nam recite nešto o odnosu demokratije i vladavine prava. Jer umetnik, ipak, ima mnogo veće šanse da pokrene svet nego stručnjak iz oblasti medjunarodno pravne zaštite ljudskih prava.

Na koji način biste rešavali nesuglasice u svom timu? – Padoše mi na pamet dvadeset i dva poptuno neprihvatljiva odgovora (barem polovina od njih sadrži neki oblik nasilja). Uozbiljim se i lupetam nešto o metodi diskusije i efektivnim načinima motivisanja članova tima (Budalaština! Totalna budalaština!!). Na kraju navedem nekoliko primera iz ličnog iskustva, što znači da nekoliko minuta neprestano lažem ko pas. Zaključak. Kakvo je Vaše mišljenje u vezi sa funkcionalnošću lokalne uprave na severu Kosova?

Padne mi na pamet: na severu Kosova je sranje. Nažalost, ništa drugo mi ne pada na pamet. Sranje je sranje. Da li ste razumeli pitanje? – kaže jedan od ispitivača. Bože, daj reci bilo šta, samo da ne pomisle da su svi Česi primitivci bez stava u vezi s lokalnom upravom na severu Kosova!

Prisetim se dnevnika, kada (bilo koji) političar odgovara na (bilo koje) komplikovanije pitanje.

„Ta situacija je uznemiravajuća i izuzetno složena,“ izgovoram ozbiljno. „Stvar treba sagledati u njenom sveukupnom veoma komplikovanom kontekstu, i ja u ovom trenutku, na žalost, nemam dovoljno prostora da se detaljno posvetim detaljima, ali mogu da kažem, da s gledišta ove, iznad svake mere diverzifikovane pozadine razvoja etničkog sukoba na Kosovu i uz, naravno neizbežan osvrt na sve ekonomske, socijalne i političke aspekte, može se konstatovati da nivo funkcionalnosti lokalne uprave na severu Kosova verno odslikava trenutno stanje tamošnje zajednice.“

Dodje mi da progutam telefon i da do kraja života odgovaram samo na pitanja u vezi s vremenskom prognozom.

…

            Ujutro je zvao neki Benda iz ministarstva inostranih poslova. „ E pa, čestitam!“ bio je bučan. „Možete li da počnete sledeće nedelje?“

            Problem je u tome što mogu.

            Pišem bivšoj koleginici sa suda. Trenutno radi u Bosni za OUN. Kako je tamo? Da li je srećna? „Is she making a difference?“ dodajem. Ima li to smisla?

            „Srećna?“ odgovara. „Ma to nije ništa!“ Ona je totalno oduševljena, jer, vidi ovako, Sarajevo je božanstveno. Nonstop žurke, malo posla, planine i more u blizini, a odnos žena i muškaraca je za nas, slobodne tridesetogodišnjakinje, maksimalno odgovarajući. Lepe i jeftine krpice u lokalnim buticima a u prodavnici iza rampe OUN najveći izbor alkohola i parfema koji možeš samo da zamisliš. Bez poreza, što znači skoro džabaka. Koji si platežni razred? P2 ili P3?

            Radije odgovaram da ne znam, iako znam. P4. Mesečno je to više nego što ima običan poslanik.

            Šta? Ne bi to valjda odbila?

            Tokom dana me zove stotinak ljudi. Čestitamo! Ponosimo se tobom! - Imaš li sve vakcine? - Dobićeš valjda i neprobojni prsluk? - Ako mogu da budem tako slobodna, koliko će te plaćati?

            Svi su oduševljeni.

            Ne znaju to, što znam ja.

            Popodne hoću da nazovem Bendu, da ga pitam da li je to moguće stornirati, ali setim se njegovog oduševljenja kada mi je saopštavao, da je to za Češku Republiku čast, velika čast, jer u misiju na Kosovu već dugo nijednog Čeha nisu izabrali – a koliko ih je tek konkurisalo!

            Kako bih tako nešto Češkoj Republici mogla da uradim?

            Ako odbijem, Benda će me možda proterati.

            Teško ću mu objasniti, da sam se na taj konkurs prijavila nekada davno, pre tri meseca, kada mi se činilo, da bi najjednostavnije bilo otputovati negde u Tunguziju ili na Kosovo i radije dozvoliti da mi prosviraju glavu usred humanitarne krize, nego je izgubiti kod kuće u krizi stvaralaštva.

            A kada su mi se posle tri meseca javili, ideja sa prosviranom glavom mi više nije izgledala tako primamljiva.